Oliver Holtemiler: Evroobveznice bi u budućnosti stvorile još veće dugove

Na raskršću se našla danas jedinstvena evropska valuta. Pri čemu, varijanti sa nadom u uspeh ima za nju sve manje.

U suštini, varijante se u poslednje vreme sve češće svode na pitanje svrsishodnosti emitovanja jedinstvenih evroobligacija. U vezi sa tim indikativan je naslov jednog od poslednjih komentara na datu temu u nemačkom Frankfurter Algemajne Cajtungu: „Zaobilaznim putem ka evrobondovima“. Indikativan ne zato što se njegova pojava podudarila sa saopštenjem američke agencije Blumberg, u kojem se navodi izjava koju je ovih dana dao komear EU za ekonomiju i finansije Oli Ren. U pismu, pripremljenom povodom zahteva evropskih poslanika, Oli Ren saopštava da je Evropska komisija spremna da pruži Evropskom parlamentu izveštaj o svrsishodnosti stvaranja sistema za emitovanje državnih evrobondova sa zajedničkom ili odvojenom odgovornošću emitenata. U slučaju potrebe, dodaje komesar, uslediće i zakonske inicijative.

Ovde se mora sprovesti paralela sa zaobilaznim putem zato što je ideja o mogućnosti emitovanja jedinstvenih državnih evroobligacija izazvala poslednjih meseci faktički raskol u EU. Za evropske lokomotive cena takvih hartija zbog nižeg kreditnog rejtinga emitenata koji se vuku na repu kompozicije, ispostaviće se nižom od onih koje se emituju danas. A to znači da će skočiti troškovi servisiranja državnog duga. Za Nemačku, na primer, prema podacima nemačkog istraživačkog instituta Ifo, oni će se uvećati za 47 milijardi evra godišnje. Zato će dobiti takve zemlje kao što su Grčka, Italija, Luksemburg i Belgija, koje se zalažu za tešnju integraciju u okviru EU. Za njih će obligacije biti povoljne. Ispada da bez obzira na otpor veterana glavnog evrokluba, poslanici i Evropska komisija koji podležu njihovom pritisku, a možda i bez pritiska, u suštini na mala vrata pokušavaju da ipak sprovedu ideju emitovanja evrobondova u život.

A tu mogu da budu razne varijante. Briselski ekonomski centar Brejgel predlaže, na primer, da se emituju jedinstvene državne obligacije u onom obimu koji može da pokriva potrebe emitenata, ne premašujući 60% njihovog unutrašnjeg bruto proizvoda – dopustivog nivoa u EU. Onaj deo koji treba da pokriva državni dug iznad te granice, zemlje će emitovati samostalno, pri čemu po stopama mnogo većim od tržišnih. To treba da bude stimulans za poštovanje budžetske disciplone. Ali niz naučnika predlaže da se vidi ne samo trenutni rezultat, već i perspektiva. Tako smatra, na primer, Oliver Holtemiler, naučni saradnik nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja u gradu Halu.

- Govoreći o evrobondovima, treba uzimati u obzir dva suprotna aspekta. Sa jedne strane, postoji kratkoročni cilj – stabilizovati finansijska tržišta. Sa druge, treba videti dugoročne posledice. Sasvim je moguće da će na račun evroobligacija moći da se reše finansijski problemi pojedinih zemalja. Mada u dalekoj perspektivi ćemo najverovatnije dobiti još više dužničkih problema, nego što imamo sada, smatra naučnik.

Kolega Holtemilera, direktor Hamburškog instituta za svetsku ekonomiju Tomas Štraubhar smatra pitanje evroobligacija drugostepenim. Glavno je, po njegovom ubeđenju, politička volja lidera jedinstvene Evrope da se sačuva zona evra. Da li samo evra? U poslednje vreme u svetskim medijima se sve češće čuje pitanje: Da li se Evropa raspada? Odgovor očigledno može da da samo ona sama.

(Glas Rusije)